- Na filmskoj reviji mladezi u Karlovcu nasli su se Heidi i Klara, zanimljivi, ali pomalo nadobudni Austrijanci, dobro poznati prijatelji iz Slovenije i simpaticni cikica iz Bangladesa, koji nas je sve osvojio sviranjem na sibicama.
- Grupica karlovackih srednjoskolaca u sitne sate kradu 8 litara mleka iz jedne pekare da bi to isto mleko koji minut kasnije trampili za 4-5 bureka u drugoj pekari.
- Mladi srbofil/rusofil iz Karlovca propagira uvodjenje cirilice i glagoljice u hrvatske skole i nasladjuje se slusajuci tri beogradska celjadeta kako razlikuju Č od Ć i Dž od Đ.
- Pronalazim svog nesudjenog imenjaka... tanka je linija od Suncice do Tibora.
- Na treningu iz oblasti novih medija u Bosni okupila se skoro cela bivsa Jugoslavija: troje Beogradjana, dvoje Makedonaca, jedna Slovenka, dve Splicanke i nekoliko Bosanaca... falili su nam Crnogorci.
- Na benzinskoj pumpi u Kljucu, fini gospodin posvecuje ljubavnu pesmu nasoj prijateljici iz Spanije.
- Portugalac, negde pred moj povratak kuci, deli sa mnom svoje misli o bliskosti juznih naroda.
...
iliti putesestvije do Rumunije. Kao da mi neplanirane i iznenadjujuce teskoce
pri pakovanju nisu bile dovoljan znak da radionica nece ici bas tako glatko
kako sam zamisljala. Ali nisam mogla ni da zamislim koliko naopako neki
projekat moze da podje. Prvo sam se jedva spakovala - morala sam da se
prepakujem iz manjeg u veci kofer, posto
sam previdela da cu u nekom zabitom rumunskom selu provesti dvadeset dana. Kad
sam se konacno (oko ponoci) nasla sa ostatkom svoje srpske grupe otisli smo na
aerodrom da docekamo izraelsku grupu da bismo saznali da avion iz Tel Aviva
kasni i da stize tek oko 3. Da nam je neko rekao da ce to biti beznacajno
kasnjenje u nizu mnogo gorih verovatno ne
bismo verovali. I tako, stigose Izraelci i mi konacno krenusmo za
Rumuniju... ne, ne, naravno da nije tako bilo. Nas maleni autobus nije mogao da
primi tu enormnu kolicinu prtljaga, pa smo bili prinudjeni da se prepakujemo
narednih sat vremena. Ja sam, kao vodja puta, morala da se zrtvujem, pa sam
zavrsila sedeci na tri kofera - i, o ironije, jedan od njih je bio i moj.
Beograd smo napustili oko 5 sati ujutru, a ja sam put dug petnaest sati
(kasnije smo saznali da se put oduzio zato sto smo malo lutali tj krenuli od
Satu Marea ka Sigetu Marmacieiu, pa skrenuli (desno kod Alburkerkija) ka Baia
Mareu da bismo ponovo otisli u Satu Mare i konacno do Sigetu Marmacieia -
ukupno nekih 4 sata traganja) provela u fetusnom polozaju, slusajuci grlate,
raspevane Izraelce i 'vesela i zadovoljna' stigla na konacno odrediste - maleno
idilicno selo na krajnjem severu Rumunije, zavuceno i izolovano.
Upoznali
smo se sa turskom grupom i, naravno, sa nasim rumunskim domacinima, koji su
delovali tako nevino i dobrocudno, ali uskoro smo potvrdili poznato pravilo da
prvi utisak cesto vara. Plan i program je do kraja puta bio diskutabilna stvar,
koja vecito visi u vazduhu i menja se kako vetar duva. Spori, dobrocudni
organizatori (mama i sin... sa diskutabilnom dvojicom petnaestogodisnjaka, koji
nisu ni rumunska grupa ni organizatori ni prevodioci, vec nesto izmedju) su
lepo pokazivali svoje zube naostrene nepostovanjem, nekulturom i nevaspitanjem,
a radionice su bile neobjasnjivo i neocekivano nedefinisane, s vremena na vreme
pokazivale tendenciju da nestanu (ili izumru, ocigledno je rad na projektima za
mlade ugrozena vrsta u Rumuniji), neke nisu ni postojale - iako su bile lepo i
pazljivo razradjene u pisanoj formi u dragocenom projektu - u koji se ja, po
recima nasih divnih domacina, nisam integrisala. U nemogucstvu da bolje
objasnim kako se 'projekat koji obecava' odigravao samo cu izloziti famozno
putovanje u crticama, koje predstavljaju dane provedene u zemlji cuda, naravno
hronoloski poredjane.
Dvadeset
crtica iz Rumunije, zemlje cuda:
1.
Otkriti malo idilicno selo na obodu Rumunije podrazumeva obilazak dveju crkava,
stare (iz XVII veka) i nove (koja skoro nikad nije otvorena), opstine (koja nam
je darezljivo ustupila internet pet sati dnevno pet dana u nedelji), razgovor
sa 'gradonacelnikom' (koji je obecavao... o, kako smo bili naivni) i kratak pogled
na kucerak u blizini, koji predstavlja kulturnu kucu (iliti DKC). Saznali smo
da Jevreji, za razliku od muslimana, ne samo da ne jedu svinjetinu, nego ni ne
mesaju mlecne proizvode sa mesom, da Srbija nije isto sto i Jugoslavija i da
ova druga vise ne postoji, da Rumuni prave fenomenalnu 'palinku' - ekvivalent
srpskoj sljivovici, ali da im vino i pivo nisu jaca strana. Za prvi utisak vise
nego dovoljno.
2.
Planinarenje po okolnim brdima. Kad smo krenuli pokazala sam na prvo (veeeliko)
brdo i rekla da sigurno treba da ga predjemo da bismo stigli na mesto
predvidjeno za nas piknik. Ubrzo sam shvatila da nikad ne smem da se salim sa
ozbiljnim stvarima. Ipak je ovo zemlja u kojoj je sve moguce. Nakon nekoliko
sati pesacenja po brdskim stazicama rezervisanim za koze konacno smo stigli do
bunara kod kojeg smo rucali i jedva cekali povratak. Na svu srecu, domacini su
nas poveli precicom zvanom tobogan, pa smo ustedeli bol u nogama i zamenili ga
prljavom zadnjicom. Iscrpljeni i izgoreli, noc smo docekali navikavajuci se na
izraelsku muziku i teseci se palinkom.
3.
Konacno smo poceli da radimo. Ili bar probali. Postarala sam se da sastanak
lidera traje satima, sto je odgovaralo svima osim organizatorima, jer isti nisu
nasli za shodno da nas obaveste o bilo cemu i nisu shvatali sta ja toliko hocu
od njih. Tkacka radionica je isla da skuplja cvece za caj i boje za vunu, nasa
predstavnica u grncarskoj radionici je jedva prezivela ludacku voznju naseg
organizatora, brinuci za maloletne ucesnike na zadnjem sedistu, kulinarska
radionica se ukiselila praveci tursiju, a moja cenjena audio-vizuelna radionica
je dobila svoje prve stamparske zadatke u vidu vizit-karti. Sokirana i pomalo
uvredjena, stisla sam zube i precutala, nadajuci se boljem razvitku situacije u
narednim danima. Te veceri su nam (ponovo iz nepoznatih razloga) ukinuli
alkohol, pa smo mi odlucili da se posluzimo sami, organizujuci akciju pod
nazivom 'samo pozajmljujemo ono sto nam pripada' i ludo se proveli u ususkanoj
jazbinici jedinog anti-alkoholicara/anti-pusaca, Vida (starog Slovena), ne bi
li zavarali trag dusmanima.
4.
Brlja - lekoviti bazeni sa slanom vodom, efikasnom u lecenju reumatskih
bolesti. Pozamasne dobrocudne dekice i bakice u brushalterima su nas okruzile,
ali ne i obeshrabrile. Nekolicina se osmelila da isproba vodu, koja je licila
na tecnost, koju svi mi izbacujemo iz sebe i nikome normalnom nikad ne bi palo
na pamet da se u istoj okupa. Ipak, ista nekolicina se prilicno dobro zabavila,
fascinirana neobicnim osecanjem nemogucnosti tonjenja, kretanja, plivanja... Mi
ostali smo se prilicno (u nedostatku bolje reci) smorili i cim smo se vratili u
izolaciju utehu potrazili u picu. Ipak, srpska grupa je uspela da dobije novog
clana, sada bivseg Turcina, u inat petovekovnom ropstvu, Mustafa je postao Milan,
uspesno zapocevsi ucenje srpskog jezika.
5.
Dokopali smo se interneta i uspeli da postavimo tri posta na blog pre nego sto
je konekcija umrla. Ni facebook nisam uspela da proverim - pa gde to ima?!
Posle obilnog rucka (rezervisanog za domacine) obukli su nas u rumunsku nosnju
i odveli na vencanje. Bilo je zanimljivo i veselo, a ja bih se provela jos
bolje da nisam bila prinudjena da se iznenada obratim mladencima, slusam
najpoznatiju rumunsku tuzbalicu iznova i iznova i da se usput nisam skuvala pod
maramom i nosnjom. Naucili smo da rumunsku mladu 'kradu', ali smo mi pobegli iz
svatova ne docekavsi mladozenju da ode po svoju nevestu i otisli u kafanu
(zanosno njisuci kukovima kao i sve rumunske slobodne devojke) gde smo narucili
palinku u casama, koje Srbi nikad ne bi koristili za tocenje rakije.
6.
Ustali smo pre petlova (doduse to u Rumuniji nije tesko, za tol'ko lenje
petlove u zivotu nisam cula) i ukrcali se na karpatski parni voz, otvoren i
leden. Obecana tri sata su se pretvorila u pet, a kad smo najzad izasli da
otopimo kosti na logorskoj vatri, voz nas je napustio. Ostali smo sami, na
cistini usred sume sa medvedima i vukovima, tri sata cekajuci da neko dodje po
nas. U trku smo zauzeli mesta u zatvorenom vagonu u povratku, a ja sam samo
strepela da se svi zivi i zdravi vratimo kuci. Nase malo selo nas je docekalo
garave, smrznute i mrtve gladne, mnogo kasnije nego sto je to prvobitno bilo
planirano.
7.
Izgladneli Srbi, Izraelci i Turci su morali da cekaju dorucak, jer su lideri
istih morali pod hitno da odrze sastanak sa organizatorima iz gore vec
navedenih razloga. Kao lider srpske grupe bila sam zaprepascena saznavsi da sam
'na odmoru' i da ne treba mnogo da se uzbudjujem oko satnice, radionica,
kasnjenja, nedostatka vode/struje, elektro-sokova (koje muski deo srpske i
turske grupe pretrpi svaki put kad pozeli da se istusira), neadekvatno
planiranih aktivnosti... and the list goes on. Mamica je nakon sastanka otisla
u Sigetu Marmaciei, pa je sincic odlucio da oplete kolce kako njemu pase tog dana.
Mi smo isplanirali pizama zurku, ali je mali debeloguzan doveo svoju veselu
ekipu i napravio bahanalije, ne obaziruci se na nase molbe da prestane, posto
je davno prosla ponoc, a petnaestogodisnja deca spavaju na spratu iznad. Jedva
se nekako izborismo, ali privatnu zurku raskalasnih Rumuna nismo mogli da
prekinemo, pa su se u nasu sestokrevetnu sobu te noci uselili nasi momci (njih
trojica) i, naravno, Mustafa-Milan. Devetoro ljudi u sest kreveta je situacija,
koja ce nas pratiti do kraja putovanja. Lekcija dana: jevrejskoj lozi Koen
zabranjen je ulaz na groblje. Dozivljaj dana (konacno nesto dobro): isprobala
razboj.
8.
Izigravam kretena, prepravljajuci vizit-karte iznova i iznova, jer mamici
nikako ne odgovaraju. Na debilna pitanja i instrukcije o koriscenju stampaca
(morate da razumete da ja slicnu spravu u zivotu nisam videla, pa gospodja mora
da mi objasni sta je, cemu sluzi i kako se koristi) odgovaram uctivo, sa
osmehom i jezikom natopljenim sarkazmom. Moja mila Dunja se ponovo vraca sa
lude voznje na ivici nerava, jer debeloguzi ne samo da je vozio preko 100km/h
po serpentinama, vec je i telefonirao i odvezivao pojas maloletnici na
suvozacevom sedistu, Te veceri sam insistirala da se odrzi jos jedan sastanak,
na zaprepascenje organizatora, koji ponovo nisu mogli da shvate sta ja hocu, a
jos vise se cudeci sto nisam jedina. Protekao je jos gore nego prvi, a ja sam,
iznerviravsi se jos jednom, izasla kao ispumpan balon i okrenula se svojoj
grupi, koja me je docekala sa jos jednom flajkom dobrog starog alkohola,
neophodnog da ti zavrti glavu na suprotnu stranu od rumunskih narodnih igara,
koje smo ucili te veceri.
9.
Baia Mare. Fabrika keramike, iz koje smo izasli dzepova punih keramike, koja
nikom ne treba. Pravi supermarket, za razliku od laznog, zaista je REAL - to mu
je ime, a mi smo mislili da su se organizatori malo poigrali sa nama (ne bi im
bio prvi put). Centar grada, u soc. fazonu, osecala sam se kao da sam upala u
vremensku masinu, ipak, iznenadni, iracionalni napad klaustrofobije ima svoj smek.
Najbolje lazanje u zivotu (ne racunam tetkine). Jezero Mogosa - prelep kraj
izleta, sunce, voda, dobra zabava. Redak svetao trenutak - dao nadu... i
nestao.
10.
Cenzura bloga, tablete za smirenje, nerviranje na kub i pijanstvo. 'Ajmo
opet...
11.
Uzela sam cetkicu u ruke posle milion godina. Slikanje - sto po papiru, sto po
licu. Opustanje i zurka, nada se jos uvek ne da.
12.
Priprema za koncert. Nedokazanim ljudima ne mozes objasniti da mi nismo
pevacko-igracka grupa, pa odlucujemo da odustanemo. Ucimo da pevamo himnu, Tamo
daleko i da igramo uzicko kolo i pomalo se brinemo da cemo da obrukamo srpski
rod. Izraelci prave kolace za seljane, mi ne mozemo, jer nam niko nije kupio
neophodne sastojke. Odbijam da se nerviram.
13.
Srpska grupa je otisla na liturgiju. Ne zelim da se obazirem na organizatore i
zadovoljna sam sto ne mogu nista da prigovore kad kazem da smo bili u crkvi.
Proba, rucak, presvlacenje. Postajem plava boja zastave. Koncert postaje jos
jedna svetla tacka u tami rumunske radionice. Nas nastup, naravno prepun
gresaka i komicnih momenata, se dopao svima, a ja jos jednom drzim govor
potpuno nespremna. Palinka u vec poznatim casama...
14.
Udala sam se za kolegu iz srpske grupe - sto bi rek'o Vid. Brak ce trajati
nekih nedelju dana, do prelaska srpske granice. Varali smo se medjusobno (on
vise doduse,al' ko to jos gleda), ali bilo je lepo dok je trajalo.
15.
Shigetu Marmatiei. Predivan manastir, etno-selo, sinagoga u gradu, ukrajinska
granica. Slobodno vreme smo iskoristili da kupimo pistolje na vodu i napravimo
predstavu na trgu u centru grada. Rumunska omladina nam se smejala! U povratku
nas autobus izbacuje u centru sela po najvecem pljusku. Mokri do gole koze
ulazimo u pansion u kome nema ni struje ni vode. Alkohol u medicinske svrhe.
16.
Mrtva bolesna. Otrovana. Temperatura 38C, stomacni problemi - svih mogucih
vrsta. Moja predivna grupa vodi racuna o meni (i jos dvoje njih, koji leze
pored mene). Provodim dan u krevetu, onesvescena, da bi mi uvece mamica licno
umotala noge u krompir i izvukla temperaturu. Sada sam sve dozivela.
17.
Zdrava k'o dren. Ustajem iz kreveta i... padam, naravno, ali uspesno stizem do
interneta. Popodne crtamo kredama po plocniku. Kao rezultat dobijamo cak dva
crteza debeloguzog u formi izvesne poznate zivotinje - svastojeda - koja ovom
prilikom jede samu sebe. Na ideju malog Izraelca uvece pravimo diskutabilni
foto-session.
18.
Negde u toku radionice, ne znam tacno kad, momci (tj. jedan od njih) su slomili
svoju bracnu postelju) - verujem da se to desilo kad se isti ozenio mnome. Mi
ne bismo mnogo marili da se ta ista stvar nije ponovila u nasoj sobi, dan pred
nas polazak kuci. Ali, da nije bilo tog malog dogadjaja, bilo bi nam beskrajno
dosadno, posto se nas boravak te poslednje nedelje pretvorio u mrtvo more.
Ucmale strance pocele su nemilosrdno da napadaju seoske muve i ose, mi smo
posustali u pisanju bloga, a neki od nas su se okrenuli gledanju anime serija.
Konacno i poslednje vece je stiglo i za tu priliku nasi organizatori su
smislili maskaradu, pa sam se ja pretvorila u hipika, okruzena djavolicom,
mackom i vesticom. Jos malo pa Narnija... samo bez ormana (koji, naravno, jos
uvek nije stigao da pritekne u pomoc nasim izmucenim i pretrpanim koferima).
19.
Na brzinu odradjujem poslednje poslove, koji ce mi konacno skinuti organizatore
s grbace. Pakujemo se polako. Rucak se, iz ponovo neobjasnjivih razloga,
sastoji iskljucivo iz krompira - spremljenog na nekoliko nacina - taman tako da
nam svima pripadne muka. Vec zelim da krenem kuci - ali kakav bi to lud put bio
kad se ja ne bih nervirala poslednjeg dana? Vozac se izgubio i na kraju
zakasnio vise od sest sati. Izraelci me muce pitanjima i napadima, ali sve se
zavrsava dobro... ovaj put ne mogu da spavam u autobusu.
20.
Stizemo na vreme na aerodrom i ispracamo Izraelce. Ja se najzad opustam i
oprastam od svoje ljubljene srpske grupe. Ne znam sta bih radila da nisam imala
njih tamo... Stigla sam kuci. Sve je u redu... do nekog sledeceg ludog
putovanja. Ali, nista ne moze biti ludje od ovoga. Prilicno sam sigurna.
Van-Beogradjanka - specificno stanje u koje zapada ziteljka Beograda, glavnog grada Republike Srbije, koja je, iz nekog (najcesce samo njoj poznatog) razloga u nekom (najcesce vremenski nedefinisanom) trenutku pocela da se (delimicno ili potpuno) oseca kao stranac u Beogradu. Dijagnoza se uspostavlja dugotrajnim (meri se satima, ponekad danima i nedeljama) preispitivanjem sopstvenog zivota (ili - u najcescem slucaju - dela zivota). Stanje je moguce prevazici jedino promenom nacina zivljenja (i, u nekim slucajevima, misljenja), a pitanje je koliko su van-Beogradjanke motivisane da isto sprovedu u delo.
definicija by Sunsicha
Simptomi (verovatno ne svi... ali vecina... ili makar svi kojih sam mogla da se setim):
- Kad shvatis da zivis van prostora i vremena svog grada
- Kad pred izlazak iz kuce padas u iskusenje da poneses jaknu, jer ce mozda padati kisa - a napolju je milion stepeni
- Kad se nadjes u drustvu devojaka u kratkim letnjim haljinicama i sandalicama, a ti na sebi imas deblje farmerke i starke
- Kad te gosce iz Splita informisu o dobrom provodu/koncertima/svirkama, a ti shvatas da u poslednjih mesec dana nisi cestito izasla (u Beogradu) - kafici/setnje/kucne zurke se ne racunaju!
- Kad ljudi pricaju o EXIT-u?! (ok, makar znam da se to cudo jos uvek ne odrzava u Beogradu)
- Kad svaki put kad se vratis kuci otkrijes novo-izniklu zgradu
- Kad se svaki put kad se vratis kuci osecas kao da si 'pala s Marsa'
- Kad dogadjaji koje si propustila drasticno dobijaju na kvantitetu
- Kad se vracas kuci poslednjim dnevnim busom i isti rikne dok se ori Severinin 'Gas Gas', a ti se obradujes
- Kad ne shvatas da je stiglo leto dok ne osetis vrelinu beogradskog asfalta i dok te ne napadne roj komaraca
- Kad sanjas o setnji Knez Mihailovom po letnjem pljusku... i znas da ti se san verovatno nece ostvariti ove godine
- Kad zudis da makar jedan dan posvetis potpunom lencarenju, da se izlezavas, gledas filmove i citas knjige
- Kad pravo sa puta nastavljas da jurcas, dok te neraspakovani kofer i krevet cekaju... par dana
- Kad ljudi pricaju o letovanju - opet shvatas da je leto stiglo
- Kad ti se sestra zali da mnogo putujes i zajedno konstatujete da se necete videti vise od mesec dana - a i kad se vidite necete biti kod kuce
- Kad se ne vidis sa najboljom drugaricom po mesec dana, a izmedju dva telefonska razgovora ona polozi pet ispita
- Kad se pojedes ziva zato sto ponovo propustas neki filmski festival/koncert, jer nisi u Beogradu
- Kad prestanes da kupujes Yellow Cab, jer ne zelis da se nerviras zato sto propustas sve te silne dogadjaje u gradu
- Kad siri krug bliskih ljudi mora da se uloguje na fejs da bi te video - makar na slici
- Kad pitanje 'Opet ides negde?' postane besmisleno
- Kad pocnes da mislis o naredna dva putovanja dok se jos nisi vratila sa prvog
- Kad ne mozes da postignes da se vidis sa svima, a onda nekako uspes da izmedju dva putovanja odes na dva parastosa
- Kad propustis tuce rodjendana/porodicnih svecanosti/bitnih trenutaka... i malo jace se udaris kad 'padnes s Marsa' sledeci put
- Kad imas interne fazone sa ljudima koji nisu iz Beograda, a nisi upucena u najnovije interne fazone svog beogradskog drustva
- Kad do kraja godine imas isplanirana makar jos 3-4 putovanja
- Kad izvadis pasos u roku od 2 dana, jer ti je hitno potreban
- Kad ti rubrika 'Vize u prethodne 3 godine' u formularu za dobijanje vize postane pretesna
- Kad ti 10-dnevno cekanje vize deluje predugo
- Kad ti iskrsne neplanirano putovanje a ti se ne iznenadis
- Kad pocnes da se spremas za putovanje dan pred put
- Kad se vise ne uzbudjujes zato sto 'menjas sredinu'
- Kad, da citiram jednu dragu osobu, utisci sa prethodnog putovanja ne stignu da 'devalviraju od silne price i prepricavanja', jer ih vec zamenjuju novi
- Kad, pomalo mahnito, krenes da peres svaku stvar koju obuces cim je skines, ne bi li uvek bila spremna za pakovanje (ok, ovo vec pomalo pocinje i mene da plasi)
- Kad proces pakovanja obavljas mehanicki i sve ti se redje desava da nesto zaboravis
- Kad cetkicu za zube koju nosis na put pocnes da menjas cesce nego cetkicu za zube koja ti stoji kod kuce
- Kad se tvoji maltene vise i ne pozdravljaju sa tobom kad kreces na put
- Kad shvatis da si u proteklih godinu i po dana bila van Beograda 15 puta (bukvalno) i sumnjas u sopstvenu racunicu
- Kad pocnes da se osecas kao da putujes iz sna u san umesto iz mesta u
mesto i nazad u Beograd i kad vise nisi siguran da li je san odlazak u
neke nove krajeve ili povratak kuci
Juce sam na autobuskoj stanici upoznala jedno Cigance. Ne znam ni kako se zove, ali mi je susret sa njim osuncao dan. Krenuo na Adu, ceka trolu od koje, po ovakvoj beogradskoj vrelini, i najuporniji odustaju. Desetak minuta pricao je maltene bez prestanka i na kraju dosao do zakljucka da ja, sa svojih 25 godina, nisam porasla vise zahvaljujuci cigaretama. Naravno, zanemaricemo cinjenicu da sam ja pocela da pusim sa 19 godina. Prica, ipak, nije sprecila njega da pusi, mada je sa ponosom pokusao da me utesi rekavsi da je to njegova prva cigareta tog dana. Usla sam u autobus nasmejana i nastavila da se smesim, u inat svim onim namrgodjenim ljudima, koji nisu imali cast da ih isprati siroki topli deciji osmeh.
Glavobolja od vina, a nigde
aspirina... pre ce biti od muzike sa sinocnje zurke. Na putu od zabe do
ajkule preziveti svakojake turbo folk kreacije i evrovizijske hitice na
300 stepeni omogucila mi je povelika flasica vina i sacica
istomisljenika. Tajci je dvaput obnovila ludovanje iz 90-te, uz dve
kafane na Balkanu, a ja sam se zabrinula kad sam se obradovala Kikiju
Lesandricu. Ceca i Karleusa su i u ovoj corbi bile mirodjija, vesto
pracene Lepom Brenom, a ja nisam dobila moju Hanku Paldum. Otkrila sam
da je bajadera definitivno vise na ceni od ledene kocke - posto ova
druga ocigledno jos nije dobila svoju pesmicu i da Kosovo prednjaci u
odnosu na ostatak Srbije kad su u pitanju pozivi na radionice vezane za
medijsko opismenjavanje mladih (to je ipak bilo mnogo manje
iznenadjenje za moje nastradale slusne kanale). Posle Mire Skoric
'manjina' je 'otkacila', a kolicina alkohola u mojoj krvi je odlucila
da je mozda ipak bolje da im se prikljucim. Na polasku pratilo nas je
Bijelo Dugme i pijane ulice, ali sam ja na kraju ipak bezbedno stigla
kuci i bezbrizno utonula u san o sanjalici koja umislja da se bavi
alternativnom medicinom i svakojakim vradzbinama. Prezivljena jos jedna
turbo noc.
Kad dodju topliji dani i ja provirim iz svoje ususkane jazbine jutarnja rutina dobija neku posebnu draz. Kafa i cigareta u skromnom dvoristu u sirem centru Beograda, tako blizu, a tako daleko od gradskog ludila. Moji lenji psi uopste ne obracaju paznju na mene. Nadam se da je to samo znak da je i meni mesto tu, u njihovom carstvu. Stariji, muzjak, konstantno u procesu linjanja tokom leta, izlezava se u hladu, dok damica elegantno lezi na krovu kucice (uvek smo sumnjali da je u srodstvu sa Snupijem) i, nasmejana, upija zrake sunca. Otpalo krzno, u busenovima, leluja na povetarcu i tek ga poneki smeli vrabac obazrivo skupi, gradjevinski materijal za novo gnezdo. Malo dalje imamo skup vrapcica, valjda rodjaka onog poznatog Srbe, maskote ljubljene nam Univerzijade. Iako im uvek ostavimo posebnu posudu sa vodom oni uporno zacikavaju nas zaljubljeni cetvoronogi par - lopuze male uvek kradu od njih.
Idilicni svet moje baste zivi za sebe, ali pristaje da sa mnom podeli taj trenutak bezbriznog spokoja.
- Osluskujem beogradsku kisu... kamen, asfalt, lim, lisce, potmuli saobracaj... cine simfoniju mirisa i zvuka. Dozvoljavam sebi jedan dubok udah i ne usudjujem se da progovorim.
- Taksista me u sitne sate uvodi u filozofsko-teoloske rasprave o svemiru i (ne)prolaznosti zivota.
- Sedamnaestogodisnji momak deli svoje snove (vidi naslov) sa grupicom drugara. Sto bataka vs dobar humor - pitanje je sad!
- Mozda ili valjda? Odlucite sami.
- Carobna ornamentika naizgled potpuno irelevantnih stvarcica doprinosi bogatstvu jednostavnosti celine. Srecan je onaj koji zapaza!
